[Media]

U vjerodostojnoj predaji u kojoj se navodi da je Poslanik, sallallahu alejhi we selem, kazao: “Svakom muslimanu je stroga dužnost klanjati džumu-namaz u džematu osim četverice: roba, žene, malodobnika i bolesnika.” (Buharija i Muslim)

Prema tome, ove četiri skupine nisu dužne klanjati džumu-namaz, dok je to ostalim muslimanima obligatna dužnost, osim uz vjerski adekvatan razlog.

Pored predhodno spomenutih skupina, džumu nije obavezan klanjati onaj ko klanja petkom bajram-namaz.

Muavija b. Ebi-Sufijan je pitao Zejda b. Erkama da li je klanjao sa Poslanikom, sallallahu alejhi we selem, u danu kada se spoje dva Bajrama.1 Rekao je: “Da, klanjao sam.” Potom ga upita: “Šta je Poslanik, sallallahu alejhi we selem, činio?” Odgovorio je: “Klanjao je bajram i učinio olakšicu u pogledu džume, ali ko želi može je klanjati.” (Ebu Davud, Nesai, Ibn-Madže,…)

U drugoj predaji od Ebu-Hurejre se navodi da je Poslanik, sallallahu alejhi we selem, rekao: “U ovome danu spojila su se dva Bajrama; ko ne želi nije obavezan klanjati džumu-namaz, a mi ćemo je, inšaAllah, klanjati.” (Ebu-Davud, Ibn-Madže, Hakim, Ibn-Džarud, Bejheki…)

Od Osmana b. Afana se također prenosi da je učinio olakšicu za džumu kada se zadesi sa bajramom u istom danu. (Buhari, Malik i Šafija u El-umm-1/274)

Nema posebnih razilaženja da onaj ko klanja bajram-namaz nije dužan klanjati džumu-namaz,2 već se vodi spor da li u tom slučaju treba klanjati podne ili ne. Islamski učenjaci po ovom pitanju imaju dva mišljenja.

Prva skupina učenjaka kaže da onaj ko klanja bajram-namaz nije dužan klanjati do ikindije, budući da džuma mijenja podne-namaz petkom, pa sa koga spada džuma spada i podne, jer ne može rob u jednom namaskom vremenu biti zadužen sa dva propisana namaza. Ovo mišljenje se također zasniva na predaji Ataa u kojoj stoji da je Ibn-Zubejr klanjao kao imam bajram-namaz, potom nije klanjao do ikindije. (Ebu-Davud)3

Druga skupina učenjaka kaže da je onaj ko ostavi džumu-namaz, koristeći olakšicu, obavezan klanjati podne-namaz,4 jer je bajram-namazom postignut cilj džume s obzirom na okupljanje muslimana na jedno mjesto i slušanje hutbe. Medjutim, ako je spala obaveza džume, nije obaveza podne-namaza kao kod bolesnika, žene, roba ili putnika. Svako namasko vrijeme, kažu ovi učenjaci, odlikuje se jednim propisanim namazom koga nije dozvoljeno ostaviti. Uzvišeni Allah je rekao: “Uistinu je namaz u odredjenim vremenima propisan.” (En-Nisa,103)

U prilog ovom mišljenju ide predaja Ataa u kojoj kaže: “Ibn-Zubejr je klanjao petkom bajram-namaz kao imam, potom smo se iskupili na džumu-namaz, medjutim on nije izašao. Zatim smo klanjali pojedinačno. U to vrijeme Ibn-Abbas je boravio u Taifu. Kada se vratio, spomenuli smo mu šta se desilo, pa je rekao: “Postupio je po sunnetu.” (Ebu-Davud, Ibn-Huzejme, Hakim,…)

Iz ove predaje vidimo da je Ibn-Abbas odobrio Ibn-Zubejrov postupak, kao što je odobrio drugima klanjaje podne-namaza zasebno.

[Media]

Vidimo da svaka strana nastoji shodno raspoloživim argumentima osnovati mišljenje koje zastupa. Tako prva skupina navodi kao dokaz predaju od Ataa da Ibn-Zubejr nakon bajrama nije klanjao do ikindije namaz, pa kažu: “Ostavljanjem džume spada obaveza i podne-namaza.” Medjutim, ova predaja nemože biti dovoljan dokaz, jer se u drugom predanju spominje da Ibn-Zubejr nije izašao klanjati džumu-namaz, što ne znači da nije klanjao podne-namaz u svojoj kući, kao što su drugi učinili u džamiji, svako zasebno. Možda je Ata pretpostavio da Ibn-Zubejr nije klanjao, ili je time mislio da nije klanjao s njima u džamiji. Da je Ibn-Zubejr smatrao da ostavljanjem džume spada i podne-namaz, on bi bar ukorio one koji su klanjali podne, jer čine novotariju koja se kosi sa Sunnetom, ili bi ih Ibn-Abbas i drugi ashabi ukorili, a to nam od njih nije prenešeno.

Nije ispravno reći da su Ata i drugi klanjali džumu zasebno a ne podne–namaz, jer se džuma po konsenzusu islamskih učenjaka ne može obaviti osim u džematu. (Subulus-Selam,2/646)

Prema tome, općepoznato je da u svakom namaskom vremenu ima propisan namaz i nije dozvoljeno pomjeriti jedan namaz u drugo namasko vrijeme ili ga u potpunosti ostaviti, osim uz jasan i autentičan dokaz, a koji ne postoji u ovom slučaju. Predaja Ibn-Zubejra može se dvosmisleno razumjeti, pa zbog svoje nejasnoće ne može biti dokaz, naročito u ovakvom fikhskom-pravnom pitanju. U najmanju ruku sigurnije je klanjati podne-namaz, ugledajući se na Ataa i druge, potom na Ibn-Abbasovo odobrenje njihovog postupka i zbog nepostojanja jasnih dokaza o pokudjenosti ili zabrani toga čina, a Uzvišeni Allah najbolje zna.

Takodjer, onaj ko propusti džumu sa ili bez razloga, dužan je klanjati četiri rekata (podne-namaza). Ibn-Mesud je rekao: “Ko stigne na jedan rekat džume stigao je na namaz, a ko propusti džumu neka klanja četiri rekata.” (Ibn Ebi-Šejbe, AbdurRezak, Ibn-Munzir,Hejsemi,…)

Islamski učenjaci su se razišli kada se zakasni na jedan rekat džume-namaza, da li se računa džuma ili ne. Medjutim, jasan je hadis Allahovog Poslanika, sallallahu alejhi we selem: “Ko stigne na jedan rekat jednog namaza stigao je na taj namaz.” (Buhari i Muslim)

Nakon što je prenio ovaj hadis poznati tabiin Ibn-Šihab ez-Zuhri je rekao: “Džuma je jedan od namaza.” (Malik, Ibn-Munzir,…)

Ibn Abdul-Berr kaže da je ovo opći hadis koji nije napravio razliku izmedju džume i drugih namaza, tako da vrijedi za sve namaze općenito.5 Prenosi se od Ibn-Omera da je kazao: “Ko stigne na drugi rekat džume-namaza neka klanja još jedan, a ako dodje na tešehud neka klanja četiri rekata.” (Ibn-Hazm,Ibn-Munzir…)

Nakon što je spomenuo ove predaje od Ibn Mesuda i Ibn Omera imam Hazm je rekao: “Niko od ashaba nije kazao suprotno ovome.”6

Imam Malik b. Enes kaže: “Ovaj stav zastupaju učenjaci Medine, shodno hadisu Poslanika, sallallahu alejhi we selem, koji glasi: “Ko stigne na jedan rekat jednog namaza stigao je na taj namaz.”7 Ovo mišljenje, pored spomenutih učenjaka, odabrali su Enes bn Malik, Seid b. Musejjib, Hasan el-Basri, Eš-Šabi, Šafija, Ahmed, Ebu-Sevr, Sufijan es-Sevri, El-Evzai, i drugi.

Izvor: Essunne