29-10-2022.18:52
Kad sunčani dani najave početak proljeća, dječiji žagor ispuni ulicu. Abdullah sa svojim društvom veći dio dana provede na igralištu, a pred akšam se upute ka džamiji. Noći su toplije pa tako Abdullah i njegovi prijatelji nakon obavljenog akšam-namaza ostaju u džamiji sve do jacije.
– Ja moram poći. Već je kasno.
– Kako kasno?! Tek je jacija prošla! – dobaci Hasan.
– Obećao sam majci da ću ići kući odmah nakon jacije – odgovori Abdullah.
– Ostani još malo… još pola sata. Nećemo ni mi duže. Onda ćemo svi zajedno ići. Vjerujem da se tvoja majka neće ljutiti ako kažeš da si ostao još malo zbog nas – predloži Salih.
– Ipak ću poći. Ne bih da se moja majka brine. Obećao sam i moram ispuniti dato obećanje – reče Abdullah i ustade.
– Onda idem i ja! – reče Zejd, pa ustade i on.
– Zašto sad da ideš i ti? Ako Abdullah mora, ti ne moraš! – iznenađeno uzviknu Hasan.
– Ne moram, ali ću poći da Abdullah ne ide sam. Već smo dugo bili zajedno, vrijeme je da idemo kućama – odgovori Zejd.
– Pa nije valjda Abdullaha strah da ide sam?! – osmjehnu se Hasan. I drugi dječaci počeše se smijati.
– Naravno da me nije strah! Čega bih se plašio?! – ljutito reče Abdullah.
– Ostani, Zejde, još samo malo, molim te. Ako te moja majka vidi, odmah će me koriti zašto i ja nisam pošao kući s tobom. Eto, Abdullah kaže da može sam – molio je Salih.
– Otkud vama to da se bojim?! Ne budite smiješni! Nismo više mali da bismo se bojali mraka – dodade Abdullah.
Zejd se dvoumio. Zna on dobro da Abdullah ne voli sam proći pored napuštene zgrade ni danju, a kamoli noću. Zbog pasa lutalica koji su se nastanili u zgradi, Abdullah je često išao i daljim putem samo da ne mora tuda proći.
Abdullah se poselami sa svima i krenu. Zejd je gledao kako se Abdullah udaljava pa pođe za njim. Tihim glasom, da ne čuju ostali upita ga:
– Jesi li siguran da želiš ići sam? Znaš, na putu do kuće moraš proći pored one napuštene zgrade, a tamo je uvijek čopor pasa. Bolje je da idemo zajedno.
– Ti ostani! Nemoj da mi se zbog tebe ostali smiju. Vidjet ćemo se sutra, inšallah – odgovori Abdullah. Potpuno je zaboravio na pse lutalice i naravno da bi više volio da je njegov drug Zejd s njim, ali nikako ne želi da ispadne kukavica i da drugi dječaci vide kako se boji.
– Dobro, ako ti tako želiš – odgovori Zejd, pa izvuče iz džepa papir, zapisa nešto pa reče.
– Stavi ovo u džep. U slučaju da te ipak bude strah, izvadi i pročitaj – osmjehnu se Zejd i pruži papir Abdullahu.
– Ja moram poći. Već je kasno.
– Kako kasno?! Tek je jacija prošla! – dobaci Hasan.
– Obećao sam majci da ću ići kući odmah nakon jacije – odgovori Abdullah.
– Ostani još malo… još pola sata. Nećemo ni mi duže. Onda ćemo svi zajedno ići. Vjerujem da se tvoja majka neće ljutiti ako kažeš da si ostao još malo zbog nas – predloži Salih.
– Ipak ću poći. Ne bih da se moja majka brine. Obećao sam i moram ispuniti dato obećanje – reče Abdullah i ustade.
– Onda idem i ja! – reče Zejd, pa ustade i on.
– Zašto sad da ideš i ti? Ako Abdullah mora, ti ne moraš! – iznenađeno uzviknu Hasan.
– Ne moram, ali ću poći da Abdullah ne ide sam. Već smo dugo bili zajedno, vrijeme je da idemo kućama – odgovori Zejd.
– Pa nije valjda Abdullaha strah da ide sam?! – osmjehnu se Hasan. I drugi dječaci počeše se smijati.
– Naravno da me nije strah! Čega bih se plašio?! – ljutito reče Abdullah.
– Ostani, Zejde, još samo malo, molim te. Ako te moja majka vidi, odmah će me koriti zašto i ja nisam pošao kući s tobom. Eto, Abdullah kaže da može sam – molio je Salih.
– Otkud vama to da se bojim?! Ne budite smiješni! Nismo više mali da bismo se bojali mraka – dodade Abdullah.
Zejd se dvoumio. Zna on dobro da Abdullah ne voli sam proći pored napuštene zgrade ni danju, a kamoli noću. Zbog pasa lutalica koji su se nastanili u zgradi, Abdullah je često išao i daljim putem samo da ne mora tuda proći.
Abdullah se poselami sa svima i krenu. Zejd je gledao kako se Abdullah udaljava pa pođe za njim. Tihim glasom, da ne čuju ostali upita ga:
– Jesi li siguran da želiš ići sam? Znaš, na putu do kuće moraš proći pored one napuštene zgrade, a tamo je uvijek čopor pasa. Bolje je da idemo zajedno.
– Ti ostani! Nemoj da mi se zbog tebe ostali smiju. Vidjet ćemo se sutra, inšallah – odgovori Abdullah. Potpuno je zaboravio na pse lutalice i naravno da bi više volio da je njegov drug Zejd s njim, ali nikako ne želi da ispadne kukavica i da drugi dječaci vide kako se boji.
– Dobro, ako ti tako želiš – odgovori Zejd, pa izvuče iz džepa papir, zapisa nešto pa reče.
– Stavi ovo u džep. U slučaju da te ipak bude strah, izvadi i pročitaj – osmjehnu se Zejd i pruži papir Abdullahu.