U vjerodostojnoj predaji u kojoj se navodi da je Poslanik, sallallahu alejhi we selem, kazao: “Svakom muslimanu je stroga dužnost klanjati džumu-namaz u džematu osim četverice: roba, žene, malodobnika i bolesnika.” (Buharija i Muslim)
Prema tome, ove četiri skupine nisu dužne klanjati džumu-namaz, dok je to ostalim muslimanima obligatna dužnost, osim uz vjerski adekvatan razlog.
Pored predhodno spomenutih skupina, džumu nije obavezan klanjati onaj ko klanja petkom bajram-namaz.
Muavija b. Ebi-Sufijan je pitao Zejda b. Erkama da li je klanjao sa Poslanikom, sallallahu alejhi we selem, u danu kada se spoje dva Bajrama.1 Rekao je: “Da, klanjao sam.” Potom ga upita: “Šta je Poslanik, sallallahu alejhi we selem, činio?” Odgovorio je: “Klanjao je bajram i učinio olakšicu u pogledu džume, ali ko želi može je klanjati.” (Ebu Davud, Nesai, Ibn-Madže,…)
U drugoj predaji od Ebu-Hurejre se navodi da je Poslanik, sallallahu alejhi we selem, rekao: “U ovome danu spojila su se dva Bajrama; ko ne želi nije obavezan klanjati džumu-namaz, a mi ćemo je, inšaAllah, klanjati.” (Ebu-Davud, Ibn-Madže, Hakim, Ibn-Džarud, Bejheki…)
Od Osmana b. Afana se također prenosi da je učinio olakšicu za džumu kada se zadesi sa bajramom u istom danu. (Buhari, Malik i Šafija u El-umm-1/274)
Nema posebnih razilaženja da onaj ko klanja bajram-namaz nije dužan klanjati džumu-namaz,2 već se vodi spor da li u tom slučaju treba klanjati podne ili ne. Islamski učenjaci po ovom pitanju imaju dva mišljenja.
Prva skupina učenjaka kaže da onaj ko klanja bajram-namaz nije dužan klanjati do ikindije, budući da džuma mijenja podne-namaz petkom, pa sa koga spada džuma spada i podne, jer ne može rob u jednom namaskom vremenu biti zadužen sa dva propisana namaza. Ovo mišljenje se također zasniva na predaji Ataa u kojoj stoji da je Ibn-Zubejr klanjao kao imam bajram-namaz, potom nije klanjao do ikindije. (Ebu-Davud)3
Druga skupina učenjaka kaže da je onaj ko ostavi džumu-namaz, koristeći olakšicu, obavezan klanjati podne-namaz,4 jer je bajram-namazom postignut cilj džume s obzirom na okupljanje muslimana na jedno mjesto i slušanje hutbe. Medjutim, ako je spala obaveza džume, nije obaveza podne-namaza kao kod bolesnika, žene, roba ili putnika. Svako namasko vrijeme, kažu ovi učenjaci, odlikuje se jednim propisanim namazom koga nije dozvoljeno ostaviti. Uzvišeni Allah je rekao: “Uistinu je namaz u odredjenim vremenima propisan.” (En-Nisa,103)
U prilog ovom mišljenju ide predaja Ataa u kojoj kaže: “Ibn-Zubejr je klanjao petkom bajram-namaz kao imam, potom smo se iskupili na džumu-namaz, medjutim on nije izašao. Zatim smo klanjali pojedinačno. U to vrijeme Ibn-Abbas je boravio u Taifu. Kada se vratio, spomenuli smo mu šta se desilo, pa je rekao: “Postupio je po sunnetu.” (Ebu-Davud, Ibn-Huzejme, Hakim,…)
Iz ove predaje vidimo da je Ibn-Abbas odobrio Ibn-Zubejrov postupak, kao što je odobrio drugima klanjaje podne-namaza zasebno.
Prema tome, ove četiri skupine nisu dužne klanjati džumu-namaz, dok je to ostalim muslimanima obligatna dužnost, osim uz vjerski adekvatan razlog.
Pored predhodno spomenutih skupina, džumu nije obavezan klanjati onaj ko klanja petkom bajram-namaz.
Muavija b. Ebi-Sufijan je pitao Zejda b. Erkama da li je klanjao sa Poslanikom, sallallahu alejhi we selem, u danu kada se spoje dva Bajrama.1 Rekao je: “Da, klanjao sam.” Potom ga upita: “Šta je Poslanik, sallallahu alejhi we selem, činio?” Odgovorio je: “Klanjao je bajram i učinio olakšicu u pogledu džume, ali ko želi može je klanjati.” (Ebu Davud, Nesai, Ibn-Madže,…)
U drugoj predaji od Ebu-Hurejre se navodi da je Poslanik, sallallahu alejhi we selem, rekao: “U ovome danu spojila su se dva Bajrama; ko ne želi nije obavezan klanjati džumu-namaz, a mi ćemo je, inšaAllah, klanjati.” (Ebu-Davud, Ibn-Madže, Hakim, Ibn-Džarud, Bejheki…)
Od Osmana b. Afana se također prenosi da je učinio olakšicu za džumu kada se zadesi sa bajramom u istom danu. (Buhari, Malik i Šafija u El-umm-1/274)
Nema posebnih razilaženja da onaj ko klanja bajram-namaz nije dužan klanjati džumu-namaz,2 već se vodi spor da li u tom slučaju treba klanjati podne ili ne. Islamski učenjaci po ovom pitanju imaju dva mišljenja.
Prva skupina učenjaka kaže da onaj ko klanja bajram-namaz nije dužan klanjati do ikindije, budući da džuma mijenja podne-namaz petkom, pa sa koga spada džuma spada i podne, jer ne može rob u jednom namaskom vremenu biti zadužen sa dva propisana namaza. Ovo mišljenje se također zasniva na predaji Ataa u kojoj stoji da je Ibn-Zubejr klanjao kao imam bajram-namaz, potom nije klanjao do ikindije. (Ebu-Davud)3
Druga skupina učenjaka kaže da je onaj ko ostavi džumu-namaz, koristeći olakšicu, obavezan klanjati podne-namaz,4 jer je bajram-namazom postignut cilj džume s obzirom na okupljanje muslimana na jedno mjesto i slušanje hutbe. Medjutim, ako je spala obaveza džume, nije obaveza podne-namaza kao kod bolesnika, žene, roba ili putnika. Svako namasko vrijeme, kažu ovi učenjaci, odlikuje se jednim propisanim namazom koga nije dozvoljeno ostaviti. Uzvišeni Allah je rekao: “Uistinu je namaz u odredjenim vremenima propisan.” (En-Nisa,103)
U prilog ovom mišljenju ide predaja Ataa u kojoj kaže: “Ibn-Zubejr je klanjao petkom bajram-namaz kao imam, potom smo se iskupili na džumu-namaz, medjutim on nije izašao. Zatim smo klanjali pojedinačno. U to vrijeme Ibn-Abbas je boravio u Taifu. Kada se vratio, spomenuli smo mu šta se desilo, pa je rekao: “Postupio je po sunnetu.” (Ebu-Davud, Ibn-Huzejme, Hakim,…)
Iz ove predaje vidimo da je Ibn-Abbas odobrio Ibn-Zubejrov postupak, kao što je odobrio drugima klanjaje podne-namaza zasebno.
